Evo, da podelim nesto sa vama, ne pocinje vec pomenutom recenicom, ali nema veze...
SOBA S POGLEDOM
Soba s pogledom na mokru ulicu, ispucali trotoar, osušeno drvo. Soba s pogledom na tebe. Uvek te zamišljam kako dolaziš. Nekada mi se ta priviđenja čine tako stvarnim, skoro da te mogu dotaći. Soba s pogledom na most. Ti si sa njegove druge strane. Stojiš sa rukama u džepovima. Izgledaš kao da skakućeš, a zapravo samo premeštaš oslonac sa jedne na drugu nogu. Vidim te, smeškaš se. Smeškaš se i igraš valcer. Ne, ne smejem ti se. Volim kad to činiš. Nekoliko puta sam se suzdržavala da te ne uhvatim za ruke, pa da ga zaigramo zajedno. Nemam osećaj za pravi trenutak. Očekujem od tebe da mi to nagovestiš, molim i preklinjem za makar neku naznaku, ali ti si uvek nestabilan, kao atom dok emituje energiju. Načiniš mig desnim okom. Tja! Tebi nešto govorim, a i sama sam puna straha. Bojim se da nas nasilno guram u ovu priču, žurim da povučem lastiš pre nego što bude kasno. Pre nego što kesa postane prenatrpana za tebe i mene. Možda nam je ova priča jedina zajednička. Možda nismo predodređeni da budemo junaci iste bajke.
Soba s pogledom na pozornicu. Daske škripe pod nogama, zavesa polako otkriva dvoje ljudi koji stoje bez reči, nemo se posmatrajući, nemo razgovarajući. Ja kraljica. Ti kralj. I opet mi. Vidim decu koja ne trepću, ne dišu, poluotvorenih usana prate odvijanje radnje. Ovo je poslednja predstava koju igram. Kraj moje glumačke karijere. Patetično. Osećam se kao da idem u penziju. Kralj treba da poljubi kraljicu. I na to te podsećam, iako jasno piše u scenariju. Tu, na toj pozornici, gde želim da ostavim deo sebem utisnem stopala u pod, da čujem gromoglasan aplauz dok se zavesa bude spuštala, razmišljam da li igram zbog tebe ili zbog mališana. Nanela sam samo sloj crvenog ruža. „Hoću da budem ti lepa“, čujem kako mi odzvanja stih. Dečiji smeh postaje napadan, jeziv i strašan. Ona veruju da je ovo komedija. Iza kulisa, smešno prelazi u surovo. Brišem ruž, razmazujem ga, dok ljubičaste varnice munje pršte iz uglova svlačionice. Snežana želi kralja umesto princa. Želi mog kralja. Besramno koketira sa njim dok stojim onako musava. Ni kralj više nije ono što je nekada bio. Pretvara se u plašljivog zeca iz Alisine priče. Usmeri Amorove strelice i na Snežanu i na kraljicu, pa se povuče u svoj nevidljivi žbun., dok mi lutamo u zamci pogrešnih tragova.
Da! Ne stidim se reći: Ti si jedan mali, strašljivi, pokvareni zec! Ni ja nisam ništa bolja od jedne obične zmije. Obilaziću oko tvojih nogu, ovo ću kriti od tebe, sebe, svih, a na kraju će neko biti povređen. Zmijski jezik nikom dobra nije doneo.
I odjednom, stidim se svega – stidim se što si mi privlačan, sram me je što me zaposeda ljubomora. Smanjujem se, dosežem nanometarsku veličinu, upadam u prvu šupljinu među daskama. Propadam kroz emocije, hvale, izvinjenja, dvoličja, licemerja, šapate, krike i uzvike. Vrištim i sama. Fijuuuuu! TRAS!
Sedim na podu i gledam u plafon. Začudo, nema ni jedne pukotine. Ruž mi je preslikan na obraze, haljina poderana. Klompe sam negde usput izgubila. U kosi je još po neki komadić zemlje, listića i grančice. Primičem se radnom stolu. List hartije štrči ukoso. Čitam naslov: „Soba s pogledom“. Stari časovnik opominje da je ponoć. Mehanizam sa pticom izleće i vraća se u kutiju, pritom proizvodeći neki čudan, metalni zvuk. U tami se, pod svetlošću meseca, presijava limeni kontejner. Gužvam papir, slova se krive, nemilosrdno ga gnječim. Odmeravam zamah ruke, papirna lopta leti. Dovoljno je sabijena da elegantno upadne u odškrinutu kantu nepotrebnih stvari. Vreme je isteklo. Aplauz, zviždanje, ovacije. GAME OVER.
SOBA S POGLEDOM
Soba s pogledom na mokru ulicu, ispucali trotoar, osušeno drvo. Soba s pogledom na tebe. Uvek te zamišljam kako dolaziš. Nekada mi se ta priviđenja čine tako stvarnim, skoro da te mogu dotaći. Soba s pogledom na most. Ti si sa njegove druge strane. Stojiš sa rukama u džepovima. Izgledaš kao da skakućeš, a zapravo samo premeštaš oslonac sa jedne na drugu nogu. Vidim te, smeškaš se. Smeškaš se i igraš valcer. Ne, ne smejem ti se. Volim kad to činiš. Nekoliko puta sam se suzdržavala da te ne uhvatim za ruke, pa da ga zaigramo zajedno. Nemam osećaj za pravi trenutak. Očekujem od tebe da mi to nagovestiš, molim i preklinjem za makar neku naznaku, ali ti si uvek nestabilan, kao atom dok emituje energiju. Načiniš mig desnim okom. Tja! Tebi nešto govorim, a i sama sam puna straha. Bojim se da nas nasilno guram u ovu priču, žurim da povučem lastiš pre nego što bude kasno. Pre nego što kesa postane prenatrpana za tebe i mene. Možda nam je ova priča jedina zajednička. Možda nismo predodređeni da budemo junaci iste bajke.
Soba s pogledom na pozornicu. Daske škripe pod nogama, zavesa polako otkriva dvoje ljudi koji stoje bez reči, nemo se posmatrajući, nemo razgovarajući. Ja kraljica. Ti kralj. I opet mi. Vidim decu koja ne trepću, ne dišu, poluotvorenih usana prate odvijanje radnje. Ovo je poslednja predstava koju igram. Kraj moje glumačke karijere. Patetično. Osećam se kao da idem u penziju. Kralj treba da poljubi kraljicu. I na to te podsećam, iako jasno piše u scenariju. Tu, na toj pozornici, gde želim da ostavim deo sebem utisnem stopala u pod, da čujem gromoglasan aplauz dok se zavesa bude spuštala, razmišljam da li igram zbog tebe ili zbog mališana. Nanela sam samo sloj crvenog ruža. „Hoću da budem ti lepa“, čujem kako mi odzvanja stih. Dečiji smeh postaje napadan, jeziv i strašan. Ona veruju da je ovo komedija. Iza kulisa, smešno prelazi u surovo. Brišem ruž, razmazujem ga, dok ljubičaste varnice munje pršte iz uglova svlačionice. Snežana želi kralja umesto princa. Želi mog kralja. Besramno koketira sa njim dok stojim onako musava. Ni kralj više nije ono što je nekada bio. Pretvara se u plašljivog zeca iz Alisine priče. Usmeri Amorove strelice i na Snežanu i na kraljicu, pa se povuče u svoj nevidljivi žbun., dok mi lutamo u zamci pogrešnih tragova.
Da! Ne stidim se reći: Ti si jedan mali, strašljivi, pokvareni zec! Ni ja nisam ništa bolja od jedne obične zmije. Obilaziću oko tvojih nogu, ovo ću kriti od tebe, sebe, svih, a na kraju će neko biti povređen. Zmijski jezik nikom dobra nije doneo.
I odjednom, stidim se svega – stidim se što si mi privlačan, sram me je što me zaposeda ljubomora. Smanjujem se, dosežem nanometarsku veličinu, upadam u prvu šupljinu među daskama. Propadam kroz emocije, hvale, izvinjenja, dvoličja, licemerja, šapate, krike i uzvike. Vrištim i sama. Fijuuuuu! TRAS!
Sedim na podu i gledam u plafon. Začudo, nema ni jedne pukotine. Ruž mi je preslikan na obraze, haljina poderana. Klompe sam negde usput izgubila. U kosi je još po neki komadić zemlje, listića i grančice. Primičem se radnom stolu. List hartije štrči ukoso. Čitam naslov: „Soba s pogledom“. Stari časovnik opominje da je ponoć. Mehanizam sa pticom izleće i vraća se u kutiju, pritom proizvodeći neki čudan, metalni zvuk. U tami se, pod svetlošću meseca, presijava limeni kontejner. Gužvam papir, slova se krive, nemilosrdno ga gnječim. Odmeravam zamah ruke, papirna lopta leti. Dovoljno je sabijena da elegantno upadne u odškrinutu kantu nepotrebnih stvari. Vreme je isteklo. Aplauz, zviždanje, ovacije. GAME OVER.