amaranthina dela

Ovde će amaranth ostavljati svoje prozne tekstove sa nekim sugestijama na šta treba obratiti pažnju. Možete komentarisati, pitati za savet pa i kritikovati.

***

...Jednom rukom sam srušila most, neopisivom lakoćom, kao da nikada tu nije trebao ni postojati. Nakon toga sve deluje prosto, obuzme te neki osećaj nezainteresovanosti, deluje poput opijata koji se brzo širi krvotokom, a sporo gubi dejstvo. Traje, traje, traje a ceo svet se vrti užasno velikom brzinom od koje ti pripadne muka, i ne prolazi... Traje tako prokleto dugo. Boje se prelivaju jedna u drugu, mešaju se, igraju neku zbunjujuću igru stapanja.

Gledam reku kako protiče, miluje krhotine, komade mosta koji su sada na njenom dnu, verujem onde gde su oduvek i trebale biti.
Pričam vodi tajne, jer voda nosi sve. Odneće priče ko zna kuda, daleko od mene, oslobodiće me tereta koji nosim. Šapućem joj: "Hvala ti. Hvala ti za ono što za mene nesvesno činiš, a činiš mnogo."
Jedna pametna osoba jednom je rekla: "Dok su obale u svadji, reke će mirno proticati." Na tome im zavidim... Večno mirne, uvek tu ali ipak uvek na drugom mestu. Poželim da sam papirni brodić, da plovim... Šapatom voda mi priča svoje tajne. Ne čuje ih niko, samo ja. Nikada nisam ni pomislila da ih ima tako puno... Evo, prolaze sati i sati u pričanju, u tišini.

Pričam, a šta bih znala bolje, nego o ljubavi. Počeću, a verovatno i završiti istim pitanjem: "Zašto uspomene ponekad ožive?"
Zašto baš onda kada je najmanje potrebno, kao zombiji, izađu iz svojih grobova i tumaraju okolo, vrebaju kada i gde da te uhvate?
Tada počinje bitka, večita bitka između sna i jave, sećanja i trenutka sadašnjeg.
Pusti me! Pusti! Ne želim da se vraćam unatrag! Ne želim ponovo da vidim ono što sam odavno želela zaboraviti...
Pitam se zašto voda ne može da obriše sećanje kao što obriše tragove krede? Trepere kao lavež u daljini, zapisane reči u tišini. Sada tako sablasno lebde u vazduhu, talične, kao da prkose...
"Zašto uspomene ponekad ožive?"
Zašto im to dozvolimo?

Neko će reći da je tekst preoštar, neki će se složiti sa mnom, a neki će jednostavno pred njim zatvoriti oči, ipak, ovo je moj bunt, revolt...

Muzika kao izvor sreće i tuge, muzika kao izvor sećanja, muzika kao lek...
Koliko ono što slušamo zaista utiče na nas kao ličnosti?
Sećam se kako sam kao dete volela da sedim na stepenicama ispred zgrade slušajući komšiju kako svira akustičnu gitaru. Između pesama voleo je da priča o bendovima, koji je kada i kako nastao, koje su im napopularnije pesme i slično. Fasciniralo me njegovo znanje, fasciniralo me njegovo umeće. Tako sam zavolela rok muziku... Par godina kasnije, taj dečko iz komšiluka je otišao na studije, a meni je ostavio par kaseta koje su u to vreme bile najpopularniji nosači zvuka. Nikada ga više nisam srela, ali sam zapamtila ono što mi je tada rekao: "Muzka koju slušaš u dobrom delu utiče na tvoju ličnost."
Tada nisam shvatala, ali sada znam šta je time hteo reći. U sredini koje polako počinje da forsira šund i kič odrasla sam u osobu koja diše u ritmu rock i metal muzike, i ponosim se time.
Sada gledam klince koji slušaju grand (nije greška što nema velikog slova) i vidim samo poluobrazovane klinje koji uskoro pune osamnaest i glavni cilj u životu im je napijanje do besvesti, materijalizam im upravlja životima, air-max na nogama a u glavi - zrno graška.
Pitam se, kako to da se pored ogromnog izbora veliki deo populacije povede za pojedincima, pa tako od manjine napravi većinu?
Šta se to dogodilo pa je dobri stari rock gotovo umro? Kako to da ga je zamenila muzika u kojoj nema emocije, kako to da su se tekstovi prepuni poetičnosti pretvorili u besmislenu gomilu reči koje se sasvim slučajno rimuju?
Ne mogu a da se ne zapitam kuda ide ovaj svet?
Cela ta grand mašinerija upravlja medijima. Gde se god okrenem, tu su. Gotovo se ne može pobeći. Ili ipak može? Držim da može. Ja sam pobegla, pobegli su mnogi slični meni. Ali nije dovoljno...
U mom okruženju je mnogo ljudi, gotovo svi slušaju različitu vrstu muzike, i moram reći da sam primetila da se sve u svemu svodi na dve grupacije. Grand i sve ostalo. Još jedno zapažanje... Ovi iz "sve ostalo" grupe su obično obrazovaniji, načitaniji, zanimljiviji. Dok ovi prvi, ne baš. Pitam se sad, da li je to slučaj u mom okruženju, ili je to uopšteno tako?
Da li muzika stvarno utiče na ličnost ili je sve ovo samo slučajnost?
Ostaje mi tema za razmišljanje u trenucima dokolice, a u međuvremenu, na svoj način borim se protiv zle mašinerije.
Rock and roll za kućni savet!